U Mikonos se stize u 1nocu I medju posadom se podrazumeva da svi izlaze. Ja sam jos prvo vece rekla ljudi vama svaka cast ali kako sve postizete? Ne brini, navici ces se. Sutra u 9 pocinjem da pripremam masine za stampanje, nije ne znam kako rano, ali se plasim da ne zabrljam jos uvek mi je sve novo. Inace, potpuno sam odusevljena ljudima koji rade kao magarci 12 sati I onda dodju u crew bar I djuskaju I zezaju se. Ovi moji iz foto-a smrde u cosku I gledaju (I ja sa njima u pocetku) a nasi momci I devojke smeju se I igraju, bas su me odusevili. Kazu mi, sestro, pa sta nama ostaje, ne mozes samo da radis I spavas. Ukrajinke polugole skacu, nekima je neprijatno, jedan garavi djuska kao da sutra ne postoji, bele mu se veliki zubi pod neonkom od srece, jedan Ukrajinac je robot. Divni su. Svi su spremni da izadju. Dobro, idem I ja. Brod se trese, stigli smo u luku. Hvatamo taksi I stizemo u grad.
Lepo mi je bilo da se setim kako smo se mi mornari motali ovim ulicama. Realno, u vecini mesta koje sad obilazimo sam vec bila a Juznoafrikancima I Kanadjanima to zvuci kao velika stvar. Ljudi, to je meni komsiluk, nemaju oni pojma gde je Srbija.
Svi su krenuli na isto mesto, klub pored vode prepun muskaraca. Muzika brije najvecim hitovima. Dobila sam pivo kad se sve utisalo I reflektori su istakli jedan sto na koji se penje tranvestit. Haljina boje breskve sa shljokicama, muskarac od 2 metra grubih crta nasminkanog lica, pilji u jednu tacku iznad nas I pocinje da peva francuski shlager na plejbek. Fora mu je da na kraju strofe palaca jezikom I ne pomera telo, na glavi mu je ogromna crvena perika. Jedna pesma, aplauz I silazi. Prvi put vidim tako nesto. Performans je raspametio klabere I zurka postaje jos divljija. Na stolove se penju razni, jedan nas me zove da djuskam sa njim na jednom, nije mi bio trenutak. Pored tri decaka, goluzdrava, raskopcanih kosulja pripijeni jedan uz drugog djuskaju ludo, ludo u zanosu. I ju! Ja bih napolje. Kas, moj menadzer, krecemo u isto vreme I smejemo se prizoru. Taman da izadjemo kad ispred nas bane trandza, iskljucili su muziku, opet ce da peva. Ovaj put vickastija pesma, mrda kukovima I mlati rukama a posto je na pola metra od mene vidim da ce da mu ispadnu “sise” ako tako nastavi. Stvarno je bio simpatican I Kas I ja I ostali smo se smejali do suza. U jednom trenutku je dohvatio flashu punu vode I poceo da nas poliva. Ja sam htela da se sklonim kao I svi ali nije bilo mesta, polivao nas je po faci po glavi nije mi to bilo simpaticno, I ja pocnem da polivam njega pivom, sad jeste bilo simpaticno. “YOU BITCH!” prodera se trandza na mene. Ugasili su reflektore I on je stajao iznad mene razgoropadjen. “I AM PERFORMING HERE YOU BITCH AND THIS IS WATER!!! I AM IN THE COSTUME” Ja sam samo spustila ushi. Strasno sam se iznenadila jer mene niko nije pitao jel hocu da se igram tako. Ocigledno sam na pogresnom mestu. “I am sorry” i onda sam izasla. Ovo je njihovo igraliste, nije mi ovo Akademija. Videla sam samo menadzera koji je poginuo od smeha, nije mogao da se pomeri. Usla sam u guzvu, ostali momci nisu videli sta se desilo jer ko zna sta bi me snaslo. Idem da nadjem Srbe. Pored mene opet prodje trandza I kaze mi “you bitch”, ma zabole me majmunchino nisam namerno htela da pravim sranja. Nailazim na moju foto grupu kojima Kas raspameceno prica sta sam uradila I oni su odusevljeni, super, strava, kakav si ti lik. Nisam lik, ja to inace ne radim ali eto. Idem po jos jedno pivo. Probijam se opet ka sanku I zaustavlja me konobar “You can not come in there.” - ”Why?” – “Because you must not do what you did”- “I din’t want to make trouble” – “But you made” – “Ok”. Jebe mi se. Tako sam zvanicno izbacena iz gay kuba u roku od 20minuta.
Krenuli smo dalje vrlo brzo. Setali smo okolo I vec je bilo 4 ujutru. Pola ekipe za 3 sata pocinje da fotka putnike sa broda kako izlaze u Mikonos. Ja to nikad ne bih uradila sebi. Zaustavljamo taksi koji nam trazi 20e za povratak na brod koji je 3km daleko. Dominik, njegova devojka I jos neki ostaju u gradu, doci ce pravo na snimanje, a nas troje 4 idemo nazad. Danijel Juznoafrikanac I Fejrin Kanadjanka nece da podele pare za taksi iako pocinju da rade za oko 2 sata. Snimila sam da su stranci mnogo vece stekare od nas. Idemo peske, dobro. Mene briga, ja bih dala pare, vasa stvar, ja cu da odspavam 3 sata.
I bila sam ok. U 9 nisam bila umorna, uradila sam sve po propisima. Krenula sam u kabinu kad stizu oni sa snimanja bledi I izbeceni. “kako je bilo?” – “Ne pitaj, katastrofa”. Nemaju snage da kazu vise. Dolazi Dominik iz njih ”HEEEEEJ YOYOOOO” naocare za sunce zamotana glava u neku krpu potpuno znojav. Kezi se, prilazi, ljubi me u obraz. U menzi ih vidim posle par minuta, Fejren viljuskom gura zalogaj po tanjiru potpuno sjebana. “Pa kako ste, sta se desilo?” – “Ne bi verovala, bilo je strasno, Dominik je dosao potpuno pijan na smenu, jurio je ljude I vikao da stanu da ih slika. Grabio je Japance za ramena da se zaustave a oni su cichali prestravljeni I bezali po doku. Rekli smo mu da ide u kabinu da nije sposoban ali nije hteo samo je vikao timski rad, timski rad. Pao je par puta pred putnicima I jedna zena se vratila do nas da nam kaze da moramo pod hitno da ga sklonimo jer pravi teska sranja. Smrdeo je na alkohol I zaspao je na klupi pa su ga putnici slikali svojim aparatima. Nama je upadao u kadar I gnjavio nas, nepodnosljiv je bio. Stavljao je sesir u gace I a ranac za aparat mu je bio pun piva I to su putnici videli. Uzasno, uzasno je bilo. Mislim da ce upasti u veliku nevolju, jer ako bilo ko od putnika bude dosao da se zali na recepciji, Dominik leti” - “Ujebote. Nadam se da je imao neverovatne srece da ti putnici imaju nekog razumevanja. Je l saznao Kas?” – “Pa da, mi smo ga zvali I rekli.” Nije mi palo na pamet da ce oni javiti shefu. Cudno mi je bilo, Danijel I Fejren su najbolji sa Dominikom I Tifani u ekipi, malo sam se iznenadila, jer putnici nisu nista rekli, obezbedjenje koje je poginulo od smeha nije nista reklo jer znaju Dominika svako jutro kako se sali sa svima koji naidju I svi su ga voleli. “Yea, da li mislis da ce da nas mrzi zbog toga?” – “Ne znam.”- “Pricali smo sa Kler (jedna od fotografa, senior) I ona je rekla da cemo mi upasti u nevolju ako ne kazemo a nismo krivi, mi smo uspeli da se kontrolisemo.” Kapiram da mora tako da se postavi. Pravila su jako stroga ja jos nikako da se naviknem koliko su stroga I nista se ne prasta. U najmanju ruku dobijes pismeno upozorenje. 4 upozorenja I cao. A za alkohol preskaces sva 4.
Da se to bilo kome drugom desilo dobio bi otkaz momentalno. Dominik je najbolji od nas pa je dobio neke zabrane ne znam sve koje. Bio je tih I povucen par dana I nije smeo da ide u bar za posadu na deku 8. Na kraju kruza je jedini od nas dobio 4 pismene pohvale od putnika koje se itakako racunaju pri unapredjivanju. Skapirali ste da hocu da ucim od ovog coveka.
Jutarnji sastanak. Dobicemo svako po 250 dolara provizije jer je za prethodni kruz probijen ocekivani promet. Ja sam radila 10 dana u julu ali dobijam isto kao I svi.
Danas sam IPM sto je skracenica za obavezu da se ostane na brodu za slucaj opasnosti. Dva puta u toku svakog kruza imamo treninge za slucaj opasnosti, svako ima svoj “plavi” karton u kome pisu broj polozaja I instrukcije. Treba da se nacrtam u nekom klubu ponesem pojas za spasavanje i stavim kacket. Putnici su potpisali da moraju da prisustvuju pokaznoj vezbi prvog dana kruza pa ih gledas mrzovoljne a neke ribe I ljute sto moraju da sede na podu a platile su hiljadu I nesto dolara za put, ignorisu te kad im se obratis. Neki klinac, nabedjeni komicar, je tu da odrzi veselu atmosferu, tera ljude da vicu da se dobro osecaju sto vecina radi bez problema, peva neku himnu, nosi pantalone sa visokim strukom I obavestava ladies preko mikrofona da je single. Ja pokazem putniku kuda da bega kada gorimo. Malena Japanka sa ocima I nosom kao dugmicima me gleda otvorenih usta dok joj vezujem pojas.
IPM ne sme da izadje sa broda taj dan I ja letim u sobu da dohvatim kupaci I peskir I pravac na bazen za posadu. Prcvoljak 5x5m ali pored ima I djakuzi. Za mnom stize Mishel. Cao kako si? Kakvi su ti prvi dani? Ona me gleda I kaze: “Nemoj nikom da kazes ali…” I pocne da place “mislim da cu da odem sa broda”.
Ali tek si stigla!!! – Da ali hocu da odem. Ne zelim da budem ovde. Sad cu da zovem muza da mu kazem. Ja zgranuta, prvo sam se smejala ali mi sad nista nije jasno. Ona uzima ajfon I zove ga I place. Znam da je plan da I on dodje da radi, nije sama ovde. Ovo joj je 4-5 ugovor I bila je dvaput unapredjena u jednom ugovoru, znaci odlicna je. Sve zna, o cemu se ovde radi? Posle mi je objasnila da su ona I njen muz napustili brodove zauvek pre godinu dana ali su u medjuvremenu odlucili da pokusaju da zive u Kanadi a nisu imali pare, pa je plan bio da dodju jos na jedan ugovor. Ona je dala boga oca za medicinski (kod njih to kosta mnogo vise, Kanadjani placaju 400dolara) I sad treba jos bogaoca za kartu nazad a dosla je jer nema para. Kuku majko! Kako god, preslatka Mishel se smirila tek kad su se ona I njen muz dogovorili da se vrati kuci I da ce se snaci.
Prelep dan uz kaficu I shetnju. Mirishe more. Mi se setamo I fotkamo. Uvece foto galerija i smena od par sati. Uvece u kabini Mishele je vec u krevetu, vec dva dana zivi sa mnom I nisam je videla.
Jutros smo na sastanku upoznali Mishele, prelepu okruglu Brazilku koja pocinje da radi. Ovo joj je 4 ili 5 ugovor I bila je jako uspesna. Njen muz Makedonac je isto fotograf I on dolazi za 12 dana, a dok on ne dodje ona ce da bude sa Larom u sobi. Konacno cu da naucim taj njen jezik imam bar 6 meseci za to.
Ukrcaj novih putnika. Tifani I ja smo 10 sati fotkale ljude zguzvane od umora I puta. Zapucali su iz Japana, Australije, Novog Zelanda, Rusije. Putovali su 24sata da bi dosli na jos jedno naporno putovanje, citave porodice. I jedva cekaju. Meni I Tifani nije palo tesko da stojimo I pozdravljamo ljude tih 10sati jer smo se juce divno provele u Veneciji, to je cena I obe smo to zakljucile. I njoj je prvi ugovor.
Kad je Tifani dosla sa pauze rekla mi je da su Dzesiku otpustili.
Na veceri sam vec bila jako umorna I rekla sam to drugarima Srbima koji rade u restoranu.Oni me gledaju uvredjeno jer oni radi 12 sati svaki dan. Uvek zaboravim da ne treba pred njima da pricam o tome. Mali Indonezanin prolazi smeje se I gura tanjire, nosi leptir masnu I pojas u bojama americke zastave I kaze mi: “de si brate?” Britanac izlece iz restorana I odusevljeno trazi da ga slikam sa tanjirom. Kad su ga pitali sta ce za dezert rekao je “Nothing, thank you” pa su mu na tanjiru cokoladom ispisali NOTHING I malina kao tacka na i. Super!
Bojala sam se kad sam prilazila kabini sta cu da zateknem. Jako sam umorna da ispravljam tudje krive Drine, Dzesika mora da je van sebe a ja radim ujutru. Navela sam samo par gluposti koje je pravila. Kad sam stigla u kabinu zavesica na krevetu je bila navucena I koferi su stajali na podu.
Poruka na stolu ”ZDRAVO JELENA, as you already know..tvoju cimerku su danas poslali kuci. Imala je sat I po vremena da se spakuje. Sada sam ja tu.”
Sat unapred. Bogami to ce da me frustrira. Dvaput za 12 dana, obavestenje na zidu. Ne radim mnogo ali mi se toliko toga promenilo u zivotu tako da cesto gledam u jednu tacku potpuno prestravljena. Gubim se u hodnicima na brodu bar 3 puta dnevno. Brod ima 16 spratova I podeljen je u 3 celine bitne za moj zivot. Te tri celine su povezane samo jednim hodnikom u dnu broda I ako pomesas gde se sta nalazi treba ti bar 15minuta da se iscupas I dodjes na pravo mesto. Ne pomaze mapa jer je lose napravljena. Ovo kazem da bih pojasnila da meni za najosnovniju radnju tipa flasha vode I odlazak u wc treba plan akcije ako imam obaveze. Ako perem vesh ili idem da jedem, nema za 5 minuta, s nogu. Znam da ce mi posle biti lakse kad se organizujem ali se sad osecam kao da nemam puno slobodnog vremena.
Dzesika se uspavala I kasnila je na posao sat vremena.Zvonio je sat, ja sam se pored nje obukla I otisla na smenu nije mi palo na pamet da pogledam kad ona treba da pocne da radi, ne namerno nego sta me se tice. Neki Kinez ili Filipinac je veseo od jutros pa ga cujem da peva u kabini iznad. Svako vece ispod vrata menadzer nam gurne raspored za ceo tim. Kad se konacno pojavila svi su je ignorisali a ona je meni zamerila sto je nisam probudila.
Popodne u Veneciji. Hiljade ljudi je prevalilo hiljade kilometara da budu ovde a meni je placeno da budem ovde. Da li je ovo savrsen posao? Ne mislim tako za vreme smene kad treba na mom losem engleskom da prodam nesto u foto galeriji. Strasno me nervira jer osecam da jos toliko toga ne znam a putnici su uglavnom nestrpljivi. Smiricu se onog dana kad budem naucila sve sto treba I kad budem znala da dajem sve od sebe. Stavila sam moj prvi jedan zaradjen dolar u najmanji dzep za srecu kao najgora. Zarko iz Subotice, snimatelj, I ja se setamo po ulicama I ne sekiramo se kao ostali sto nemaju vremena da lepo vide Veneciju jer cemo opet doci za 15 dana. Srecemo Nevenu iz Bosne I njenog druga Dzosha najveceg geja ikad, iz Britanije: “Hello love!”. Idemo da kupimo belo vino za 2e.
Videla sam I vece u Veneciji. Negovane gospodje I gospoda idu negde na sprat gde se cuje fina muzika. Gondole se sjate na jedno mesto da prespavaju a gondolijeri piju pivo I dobacuju ljudima. U toku je neki festival na trgu, doci ce I Nora Jones. Procitala sam da golubovima vise ne daju da se slikaju sa turistima sto nije istina, stoje na glavama raspamecenih Japanaca koji su najuzbudjeniji turisti u Veneciji. Na putu ka brodu upoznajemo kochepernog Dina iz Shibenika, ozenjen je Nemicom I vec 30 godina radi u Kanadi. Juce je kao flertovao sa mnom na engleskom u foto galeriji jer nije primetio odakle sam, dao je boga oca para, a sad nam prica kako su mu, kada dodje u Beograd, najomiljenije zurke na splavu Monca u Zemunu. Ja mu kazem kako su mene I moje drustvo jednom tamo odrali I da mi ne pada na pamet da dodjem opet. Silno se naljutio kad sam ga pitala da li je hladno u Kanadi.
Kad vidis Veneciju nekako su ostali Mletacki gradovi malo manje bitni. Videla sam mesta na kojima sam se divno provela sa Mladjom I Shpoljom I bas mi je bilo drago.
Cimerka Dzesika ima 21 godinu I ovo joj je prvi ugovor kao I meni. Kad sam se uselila kabina je bila okupirana njenim stvarima I tako je I ostalo. Rekla sam joj da ja namerno nisam ponela odecu I da planiram da kupim pa za sad moze tako da bude. Velika Juznoafrikanka me gleda pazljivo I u svemu se slaze sa mnom: ja cu da prokrijumcarim tolet papir iz putnickog wc-a a ona ce da nabavi ciste peskire. To sto je sada haos I sto je sve prljavo to je samo zato sto zivi vec neko vreme sama pa se opustila. Ja sam joj peta cimerka za njenih mesec I po dana u sobi. Tifani, visoka zgodna crnkinja iz Kanade je otisla iz sobe jer se smuvala sa kolegom Dominikom, ali vec prvi dan sam saznala da je jedva cekala da nadje nacin da ode. U timu svi ne vole nekog I srodnim dusama pricaju o tome. Ja zavrsim za istim stolom sa svima ponekad pa znam sad ko koga I zasto sve ne voli. Kad ne budem mogla da sedim sa bilo kim za stolim znacu da je I meni neka grupica nasla manu.
Dzesi zaspi samo uz televizor, ima gomilu sminke I kozmetike I u svakom trenutku si svestan opiljaka njenog tela jer su svuda po sobi. Dobra je ali ima problematicnu kozu, problem sa sobom sto je na brodu I problem sa drugima u timu zbog toga. Bas ne voli ovaj posao I nesrecna je zbog toga. Dogovorile smo se da cemo sve reci jedna drugoj sto nam smeta u nasem malom prostoru bez prozora I da ce sve funkcionisati kako treba.
Dzesi se dogovorila se sa nekim iz ekipe da idu zajedno u Istambul ali su je ispalili pa sada sedi sjebana na podu I gleda isti film od sinoc. Neka imbecilnost, dvoje zive u kuci maltretira ih duh koji ih na kraju ubije ali oni nikako da odu iz kuce dok se to ne desi. Rekla sam joj bila da utisa tv dok dremam I ali njihovi krici su probijali moju membranu od silikonskih cepova za usi.
Mene nisu ispalili pa sam krenula sa ostatkom ekipe u divlji Istambul. Definitivno treba provesti mnogo dana u tom gradu a ne sat I po vremena. Dominik trci sa dva aparata preko mosta iz Azije u Evropu, deca, zene pecaju sa mosta, mladici prodaju uloske za cipele I kuvani kukuruz. Lijam zagrljen seta sa devojkom I kaze mi da u Londonu ne bi smeo da hoda sa dva aparata na ramenu jer bi mu ih neko oteo. Chuje se hodza. Stojim na sred mosta I mislim se treba da da dodjem ovde sa Misom, super bi bilo, ako me on ne preduhitri na svom zajebanom Kavasakiju. Posle saznam da hoce, ali dobro. Gledam Dominika kako prilazi I svojim 30cm dugackim objektivom bez problema fotka neku zabradjenu zenu I dete I ne bude mu nista, a meni podigli onoliku frku na Tasmajdanu zato sto slikam klince. Fenomenalan je Istambul, strokav je I brz, osetila sam se kao kod kuce.
Za pola sata mi pocinje trening, treba da se nacrtam u nekom klubu na brodu, ponesem pojas za spasavanje I kacket. Nasla sam mog drugara Branislava koji mi daje tolet papir I kese za djubre, stizem sve za danas. Kad sam stigla u sobu posle najmanje 4 sata, Dzesika je bila u istom polozaju I gledala je film. Svoje stvari nije sklonila, nije donela ciste peskire I nasla sam njen puder sa lica na mom peskiru. Prvi popizd, ona se izvinjava ali sta ja imam od toga. Kaze nije se dobro osecala. Uzimam moje peskire I zamenjujem ih I na Dzesiku vise ne racunam.
„Dobar dan svima, ja sam Dirk iz Nemacke, general hotel manager, i reci cu vam nesto o sustini Princess usluge.“ Nemac od dva metra, cetvrtasta vilica i duboko usadjene sitne oci stoji ispred mene u raskoraku. Kasnila sam na trening jer sam pogresno pomerila sat unapred umesto unazad, to moram da radim dva puta za 12 dana, slucajno sam se probudila, jedino mesto je bilo tu bas ispred njega. Frizuru je formirao pod uglom od 90 stepeni, bela uniforma mu je savrseno ispeglana, tri zlatne oficirske crte na ramenima. Stvarno je zastrasujuc. Kaze ako smo mi srecni i putnici ce biti srecni zato pravila moraju da se postuju. Ruby princess je najbolji brod u floti zbog nas i vas. NORO virus vlada i izaziva povracanje i dijareju, ruke se moraju prati cesto i najkrace 20 sekundi.
Morala sam da se pelcujem protiv svinjskog gripa. Uplasila sam se, nisam htela, stajali smo u redu pa sam cula da moram, da ce da me cimaju ako nemam papir. Meksikanac ispred mene Huan je rekao da ga zovem ako mi ista treba, video je broj moje kabine na formularu i dok sam dosla do nje cimerka mi je rekla da je zvao vec dva puta i trazio mene. Misli da je to isti lik sa kim se poljubila prosle noci i da zove da nju nadje a ona nece. Legla sam da dremnem, ubilo me je sunce juce na pijaci, kad zvoni telefon. Ne dirajte me kad mi se spava, molim vas. Dzesika vice, evo ga, opet zove! „Hello Elena, Huan here from the line in medical center.„ Huane druze, lepo sam mu rekla, ne zovi nikad kabinu jer se uvek neko od nas dve odmara, ok? Bila sam nadrndana ali mene stvarno ne treba dirati kad mi se spava.
Kabina je jedino mesto na kome mozes da se opustis na brodu i budes sam sa sobom ponekad i kad bi dozvolila bilo kome da zove i kuca bilo bi bas previse, nikad se ne bih odmorila. Vidim da parovi funkcionisu samo kad su zajedno u kabini.
Veceras fotkam u restoranu. Ideja je da se ushunjam medju stolove i odsecno ali ljubazno namestim parove, porodice, grupe da poziraju. Ne samo da pridjem stolu i privucem im paznju na sekund nego da podignem ljude od stola i razgovora da stanu jedni pored drugih, sklonim case i bukete iz kadra i zamolim nekog da pomerim flasu vina jer ne smem sama da je dodirujem. Moram sve da vratim na mesto kako je bilo. Odsekle su mi se noge, prestravila sam se. Kako cu ja sad? Problem je, kao sto sam vec rekla, to sto mnogi fazoni koje ovde primenjujemo ne bi prosli kod mene kuci u Beogradu, Srbiji. Hajde probaj da zaustavis ljude u Knez Mihajlovoj na ovaj nacin, da im se obratis kao teletabisima, potcenis im inteligenciju. Videla sam da to polazi za rukom mojim kolegama “HELLO! HUGY HUGY TIME! LET ME SEE YOUR BEAUTIFUL SMILE” po hiljaditi put, ali sad ja to treba da uradim I da budem uverljiva. Prilazim prvom stolu I tresem se se kao prut. Obracam se paru sredovecnih Amerikanaca tiho kao da prosim. Zena plavusha, sa velikim siskama ka napred I on kulturni brka sa naocarima, nasmejani cim sam im prisla. Istog sekunda on ustaje I radi sve sto kazem, savrseno se nameste bas kako sam trazila, poslusno rasklanja sve sa stola sto smeta u kadru. Ja od stresa opalim neki sumanuti kadar sve od zelje da pobegnem glavom bez obzira. Svi se zajebavamo na racun Amerikanaca ali mislim da smo se zestoko zajebali. Ne kazem to samo zbog ovog para koji mi je probio led. Njihov sistem funkcionise a mi filozofiramo. Ljubazni su, svi imaju beskrajno strpljenja, uvek te puste da ih slikas jer znaju, I to kazu, da smo mi srafovi u kompaniji kao I oni u nekoj drugoj I nije im tesko. Svi srecni, a ne moraju da kupe, samo podrzavaju sistem.
Ohrabrena fotkam dalje I pricam glasnije, kazu mi bake da sam lovely. Hvatam 90% restoranskog zivlja. Lagano kapiram da su to obicni ljudi koji su dosli na svoje godisnje odmore, zeljni da se opuste. Doterali su se I svecano su raspolozeni, izmedju ostalog, I za uspomene. Uspesno se zavrsava vece I menadzer kaze da je jako zadovoljan kako sam uradila posao.
Boginja Atina je navukla bogovske patike te je stigla skoro svakog krmeljivca Dominiku na nishan. Sujetni ili umorni Dejan je bio Cezar i nikako nije saradjivao sa Dominikom, potpuno suprotno od onog sto je meni govorio. Sujeta je cudo. Moze on da se mrsti zauvek ali nikad nece biti kao Poljak koji ovaj posao cini 100 puta laksim zato sto pre svega napravi dobru i veselu atmosferu u timu koja se odmah prenese na putnike i oni bez problema staju u 7 ujutru da se slikaju. Nemam pojma kako cu ja ovo da izvedem sama kad bude doslo vreme za to. Dominik se dere iz sveg glasa, dobacuje, kikoce se obezbedjenje i putnici, mi ispunjujemo plan u rekordnom roku, 800 fotki za dva sata. Sad smo slobodni. Boginja Atina u Pireju, trci da se presvuce i ode na jos jedan preobilan dorucak u restoranu na otvorenom pored bazena. Neradim do veceras i idem napolje, u grad. Hocu da kupim svasta, nemam odecu, obucu za kostime, ni sapun za ruke. Zlikovac je ovaj Dejan. Seda za moj sto i nemotivisano mi otvara dusu. Drugo vece mi je rekao da ne verujem nikome, da sam ovde sama i da budem oprezna u svemu a sad ogovara sve u timu pre svega Dominika osvedocenog cara,bar za mene. Otkud mu ideja da treba meni da veruje? Videla sam da postoje grupice u timu i bez njega da mi to objasni. Moram to da pratim jer se cesto ne prosledjuju vazne informacije. Dobra sa svima jer nema razloga za drugo. Dejan je odlucio da se ni sa kim ne druzi. Dobro.
Trk napolje. Atina je na pola sata metroom od Pireja ali bi stvarno bilo previse da se smucam po tolikom gradu na par sati dosta mi je i ovoliko avanture. Super bi bilo da nadjem drustvo. Na vratima srecem pajzana (paizano je zemljak u prevodu, valjda sa italijanskog, koji su „moji“ u restoranima prisvojili pa se tako oslovljavamo). Stigao jutros, videla sam ga dok sam bila Atina na ulazu kako stegnuto vuce kofer. Prestravljen, kao ja pre par dana kaze kako je ovo ludnica, gde je doshao, i tako.Bices dobro, kazem mu, opaa Jelena pa vidi te sad! Cak i savete delis.
Indijac koga su mi prestavile kolege pre neki dan na dorucku pita hocu li da idemo zajedno u grad i on trazi drustvo. Videla sam da su moji iz sektora svi dobri sa njim i tad me je savetovao da kad ulazim u restoran da fotkam goste da pazim da ne smetam kelnerima jer ce oni da nagrabuse od shefova ako ja ispremestam case i flase i da im ne zadajem muke kad serviraju glavno jelo. Bolje da mi kaze sad nego posle da me gnjave na licu mesta kad mi nije do toga.
Najcrnji Indijac Piter i ja smo krenuli na buvlju pijacu. Trebalo je da krene sa nama i strokava cimerka Dzesika ali je izbezumljena spavala 13. sat. Jedva ga stizem jer je razvio supersonicni hod kelnera koji treba da usluzi 1900ljudi, tako on kaze. I kaze bas svasta Piter iz Bombaja. Pokazuje mi automobile na ulici i kaze kako u Monte Karlu zove taksi stanicu da mu posalju Aston Martin kao vozilo. A nekad Mercedes, zavisi kako je raspolozen, samo pucne prstima. Na brodovima radi vec 10 godina, moje je godiste. Kod kuce ima sve, i kola. Pare mu nisu mnogo vazne, radi i hoce da uziva. Ovakav BMW, vozio je. Ne stedi na odeci.
Jednom nedeljno, nedeljom, u Pireju je buvlja pijaca i ja sad umem sama da je nadjem. Odeca za evro, dva, 3. Gace, carape, 1000 stepeni, 3 za evro, tezge, dreka prodavaca, kao kod kuce, sem cena. Piter trazi ventilator, a ja sat. Ne smem da nosim svoje stvari po brodu, nema mobilnog i treba mi sat, a nisam nasla neki kvalitetan da mi se svidja. Piter otvara svaku kutiju,kucka plastiku, zna da ima jeftinije. Stao je kod umetnickih slika i bira pejzaz, da li leopard u skoku na zalasku sunca ili penushavi talasi koji zapljsuskuju zamisljenu devojku nesrazmernih obnazenih nogu. Grk ga gleda i ne veruje da ce da kupi. Piter objasnjava da obozava umetnost ali mu je nezgodno da ponese. Kupila sam patofnice za 2 evra, roze gumeni sat za 4, grickalicu za nokte za evro. Na brodu nas stalno plase NORO virusom pa ne smem da grickam nokte a i nikad vise ljudi i bakterija prolazi kroz moj zivot. Pusti...Najcrnji indijac ne shvata kako sam mogla da izaberem gumeni kad ima original Gucci sa cirkonima za evro. Kaze da bi mogla da mu budem devojka ako hocu. Rekla sam mu da necu. Pozajmila sam mu evro da kupi sat drugarici na brodu i obecala sam mu da necu da pricam nikom da me nije castio nekom klopom iako sam izasla sa njim. Nisam ni gladna Piter, ne brini.
Do broda imamo 10 minuta hoda, potrosila sam 15 minuta da ga ubedim da ne uzima taksi ali on je jurio po ulici da nadje taksi Mercedes, nije nasao bolje od Citroena u kom smo se vozili 5 minuta, kozna sedista, klimatizovan. Bio je srecan Piter kome se jako mrdaju usi dok prica, savrsen dan.
Po rasporedu za danas podeljeni smo u timove po troje, slika se gangway (izlaz putnika iz broda) ujutru u Istambulu. Uvis podizem kostim trbusne plesacice koji treba da nosim i mislim se zar si na ovo spala, da skaces polugola oko zblanutih stranaca. Kad sam ga probala shvatila sam da nije toliko strasno, pokrivene su kriticne tacke, samo da popunim gornji deo kostima nekom fatamorganom jer mi je prevelik. Liam, momak iz Londona uvek nasmejan i uskace kad sam uspanicena pored kase glumi sultana i posao mu je da vikom i drekom zajedno sa mnom razbudi ljude koji krmeljivi izlaze sa broda. Dominik, Poljak fotka. Super lik. Visok, mrsav, glavat i klempav nosi debeli crni okvir od naocara. Njegova devojka od prosle nedelje je Tifani, simpaticna crnkinja iz Kanade koja nikada ne zatvara usta. Ona je zivela sa mojom cimerkom Jess ali je trazila premestaj jer nije vise mogla sa njom a i smuvala se sa Dominikom pa su njih dvoje sad zajedno u kabini. Bas se potrudila da mi sve objasni, njoj je ovo 12 dan na brodu i kaze da je bila ista kao ja, pogubljena i nesigurna i da ce biti sve u redu.
Stojimo na izlazu i virimo da li dolaze putnici. Dominik nas opusta, zezamo se i smejemo njegovim glupostima i ja shvatam da je Dejan bio previse surov u treningu. Bolje je sto sam odmah na njega naletela da znam da ce biti i tako gadnih situacija. Dominik dobacije ljudima fazone pa se iz namrstenih, odjeb faca lako raskrave i pristanu da stanu sa sultanom i trbusnom plesacicom. Meni postaje sve jako smesno i zabavno, i vidim da ako ja sebe samu opustim i pocnem da se zezam sa tim ljudima koji nisu navikli da im se neko tako obraca da stvari postaju mnogo lakse. Naravno, Dominik je izrazito duhovit, stalno melje i zajebava i 5 godina je na brodu, bice tesko dostici njegov nivo. Ali to je fazon koji je meni blizak a ne Dejanovo silovanje.
Putnici izlaze u velikim grupama po 4 otprilke kao jaganjci cekaju da ih ona teta sa brojem grupe odvede do busa. Na odeci imaju zalepljene brojeve i gledaju ispred sebe ovog prethodnog da ne izgube red. Nas posao je da ih „razbijemo“, slikamo se sa svakim i ako brzo reagujemo mozemo da uhvatimo veci deo grupe od njih 40 koliko ih staje u brod. Dominik kaze ako uspes da zgrabis prvog Japanca da se slika sa nama cela grupa ce stati da se slika jer se oni prate medjusobno. Kvota za danas je 700 snimaka od oba tima zajedno. Lijam i ja skacemo i smejemo se, dovikujemo ali ne kao poljak koji urla do promuklosti hello honeymooners!!! nekom paru koji ima 200god, oni se smeju i mi sa njima. Sve postaje super zajebancija, ja masem i lupam nekim cancicima, ne uspevamo nas dvoje bez aparata kao Dominik da pohvatamo ljude koji nas odjebu, a on trci za njima 15metara dok ih ne ubedi oni stanu, mi doletimo i eto ga jos jedan snimak manje. Zvanicno se radi 3 sata ali ako uspevemo da ispunimo kvotu za krace vreme mozemo da idemo. Posle sat i po dolazi drugi tim da vidi koliko imamo i ispostavi se da imamo duplo vise nego oni, posle Iz price shvatam da niko nema toliki kvantitet kao Dominik. Znaci, svaki put kad sam u njegovom timu bice super.
Uvece portreti ispred plavog platna. Od 7 do pola 10 uvece. Naucili su me kako da postavim reflektore, rollup, kako da testiram svetlomerom, super zanimljivo. Menadzer Cass i Julija mi poziraju i pokazuju par fazona, kazu, vecaras vezbas i ucis kako je to, videces neces imati puno posla tako da imas vremena da se posvetis ljudima. Vidim, ovo ce mi biti omiljeni posao, ne teras ljude nista nego dolaze sami nacifrani i poslusni.
Kostim za sutra-boginja Atina. Zagledam ima li rupa i detalja suprotnih mom vaspitanju. Bela sintetika do poda i dalje, obrubljena zlatnim vezom, zlatne alke i zelenkasto po krajevima. Opet su pravili kostim za neke prsate Atine, ali obmotavam se zlatnom trakom i konacno izgledam kao Dragana Mirkovic u Storiju bez porodice, samo ispred jelke.
Mikonos 7 ujutru. Nas cetvoro stojimo ispred broda i cekamo da ljudi pocnu da izlaze sa broda i da ih slikamo i napravimo im posle predivnu uspomenu sa Mikonosa. GangWay je izraz za to i juce sam shvatila iz price da je to jedna od situacija koja opisuje tezinu naseg posla.
Cifra za fotografiju je 20 dolara, valjda oko 15 evra, malo jace, i kvantitet je isplativ. Moj trener je Dejan, Makedonac. Kada nikog nema okolo smemo da pricamo na srpskom. Ljubazan je ali nesto mi tu nije...
„Danas moramo da ispunimo cufru od 500 snimaka. Tvoja cimerka je jedna bezvezna osoba, radi mesec i po i nece nista da slusa, ti si bolja od nje. Na nju ne mozemo da racunamo mnogo. Napadaj ljude drsko ako nece meni da stanu nateraj ih ti, nema pitanja samo napadaj aparatom, nateraj da stanu. I izbaci to „welcome to mykonos, vidis da ne radi i to „give me a smile“ vidis kako ja (malo pre je bila jedna zena koja je rekla kako je odlican fotograf).
U pravu je on, nije to nista licno, on mora da mi da takvu obuku, duzan je, jer se jure cifre. On se dere na njih i sece im put, dobacuje im neslane sale, meni neko tako da “siluje“ dok sam odmoru u 7 ujutru ja bih ga udarila, ono je nevidjeno. Babe se brane, ljudi beze od nas. A od mene se ocekuje da radim to iako je jako ruzno. Uzasno. Kod 30% ljudi prolazi to sto ih grabis za ruku sto ih prepadas. Dejan zamalo nije dobio batine od jednog Japanca. Onda mi se okrenuo i rekao: ja imam 5 ugovora iza sebe i nikada se necu navici da radim ovo bez teske muke. Mi smo drugacije vaspitani i mnogo nam teze padaju reakcije ljudi. Ali to je posao. Japancima ne mozes da prodas gluposti nema teorije. Nisu bili na veceri sa sampanjcem. Ne kupuju nikakve fotke, nece da se slikaju i potpuno je neverovatno kako se drze zajedno iako se ne poznaju.
Ja sam dobila brdo prezrivih pogleda i Dejanova driblanja sa strane: Sad! Trci! Napadaj! Ne pitaj! Izbaci foto, izbaci give me a smile! Opusti ruke vidi se da si pod stresom! Ljudi me vide kako se zatrcavam ali me odbijaju, dejan juri ne prihvataj ne kao odgovor!!! Shvatila sam o cemu se radi i da je to posao i ali ne mogu da usvojim njegov grub pristup, smislicu nesto ali tako necu, ne zato sto sam fina nego zato sto mi ne stoji da se tako ponasam. Pitam se sta mi je ovo trebalo u zivotu. Setila sam se Dusana od sinoc u restoranu i rekoh sebi sta si mislila da ce da ti daju tolike pare zbog sampanjca u casama. Uspevam da uhvatim nekakav ritam i ispucavam oko 140 snimaka za to jutro, u autobusu Dejan kaze da sam odlicna za pocetak da je zadovoljan i da sam bolja od cimerke i da ce to reci shefu. Posao od 3 sata. Pa sam slobodna do 5. Bila sam smorena jos 2 sata. A Dusan radi 12 i vratice se na jos jedan ugovor.
Prodaja svih foto materijala od 5. Ima toliko toga, toliko informacija toliko varijanti toliko popusta i trikova. Hvatam ja te informacije brzo ali dolazi fina baka i trazi da joj objasnim dve ponude i da joj objasnim zasto kartice koje mi prodajemo ne pasuju u njen stari aparat i kakve sve kartice postoje i zasto. Ne bi to bio nikakav problem da je moj engleski toliko dobar. Zovem menadzera i on joj objasnjava. Dogovor je takav, i oni su mi rekli da je to potpuno ocekivano da ja ne umem za sad toliko dobro da se snalazim u prodaji i da ce to doci samo od sebe. Odlicne su kolege, kazu da je i njima bilo tako i da ne brinem da sam odlicna za pocetak.
